Recenzije i književne prikaze su nestale, progutale su ih marketinške najave hitova, bestselera i sličnih „seler“ knjiga. Književni kritičar nikom ne donosi profit, ili samo autoru, a marketing donosi profit agenciji, novinama i TV koje to objavljuju, izdavaču… Ako budeš imao mnogo prikaza i kritika, ja ću se zabrinuti za tebe i tvoje pisanje…

Kako da napišem autorski tekst – anegdotu o Ludvigu Bavarskom kad sam čoveka kratko poznavao?

Posvećujem ti citat iz MC mladjeg čiji tekst je ovde tema:

„Na prvom slajdu na poza­dini na kojoj su bili nacrtani plamenovi, pisalo je belim slovima

Emocije – upravljanje i kontrola“

Citat je copy-paste ali njegov izbor je autorski.

ma samo ti copy-paste, ako bas nemas neki svoj autorski tekst da nam podaris

Jedna divna anegdota iz pera Marka Cara Starijeg, o Ludvigu Bavarskom, koju bih ja nazvao, po citatu iz teksta

POSLEDNJI PLATONOV UČENIK

За енглеског песника Китса – тог истинског Аполоновог чеда у колу модерних парнасоваца – рекоше његови посмртни критичари да се родио сувише доцкан и да је, због тога, целог века боловао од чежње за својом идеалном отаџбином: за боговима драгом Атином. То би се, отприлике, могло казати и за Лудвига Баварског. Овај круном овенчани естет требао је на свет доћи у доба Периклова, у оно дивно пролеће културног света, које се за увек прославило песничким умотворима Софокловим. И доиста, ништа у душевном склопу тог човека не опомињаше на хришћанина из XIX века и поклоника пруског милитаризма. Највећа његова страст бејаше симфонијска музика у великом стилу, а главно уживање за његове очи: блиставе шаре и златом оковани мрамор. Плави Назарећанин, ком се хришћански свет клања, као да за њега не беше сишао на земљу, а још мање ускрснуо из мртвих. То је, јамачно, био последњи Платонов ученик који је смртном ногом ову „долину суза“ дотакао.
…. … …
Он је волео само један сан, свој сан, свој божански сан. Идеално заљубљен у неку врсту апстрактне лепоте, он чисто не могаше појмити да је човек кадар да се понизи до грубог контакта физичког. Веривши се, у раној младости, с неком немачком принцезом, он ће уочи самог венчања отказати, односно повући задату реч, мада је свако жив знао да му је девојка дорасла и лепотом, и васпитањем, и господским коленом својим. Зашто је тако поступао? Бог ће то знати. Француски песник Катил Мандес приповеда у свом роману Le roi vierge, како је краљевски сањало, шврљајући једног дана покрај Лабудова језера (Schwannsee) и маштајући сетно које о чему, набасао случајно на двоје младих чобана што се на зеленој утрини играху „ваљушкања“, онако отприлике, као оно двоје пастирчади у Бранковој песми Враголије. Тај невини призор полне љубаве дотаче се младог краља као једна блудна дрскост; он у њему уочи недостојно профанисање оног чистог, прекаљеног љубавног чуства, какво се бејаше призрело његовој сањалачкој машти. Од тога часа он страшно замрзе физичку љубав, а жене му постадоше несносне, тако несносне, да ће једног дана грубо од себе одгурнути једну певачицу Краљевске Опере, којој се беше прохтело да га помоћу песме и својих личних дражи измири с полом коме припадаше и сама.

Другом једном приликом, у позоришту, запазиће млади владалац једну прекрасну жену: то је била руска грофица Т… ска, удовица неког вишег званичника из Петрограда. Краљев доглед тог вечера, за целе представе, имао је само један смер: лепу туђинку. Она се тој узвишеној пажњи брзо дови, и сва је прилика да јој не би непријатна. Идућих дана приметише краљеви пратиоци неку настрану жудњу у његовим очима; он је за том страном лепотицом очито чезнуо, па није чудо што је сада вребао сваку згодну прилику да се у њеној близини нађе: у позоришту, у цркви, на јавним шетњама, свуда где год је млади краљ могао да се појави без зазора.

Он најзад изрази жељу да би му лепота-жена једног вечера дошла кришом у посету. Да ли се млада удовица дуже колебала, или је без по муке на то пристала, о томе историја ћути; извесно је свакако да се убава Рускиња, у заказано време, довезе у двор. За ту ноћну посету млади краљ бејаше дао превући драперијама од црне чохе најлепшу одају свога конака; светлост, спуштајући се озго, тек што је разгонила благу полутаму тог скровитог састаништа.

Чим се сретоше и међу собом изменише неколико учтивих речи, краљ-сањало, који је посматраше као у неком заносу, замоли лепојку да се скине гола. Она стидљиво обори поглед, поцрвене до ушију и стаде да се нећка: не би, вели, то учинила ни за што на свету. Али се он лако не даде разлогу, но све једнако мољаше, умиљато па опет ватрено, засипајући младу жену реченицама што је трзаху и опијаху као нека заношљива музика, те кад се на послетку спусти преда њу на колена, јецајући од узбуђења, она савлада женски понос, раскопча хаљину која јој паде око ногу и меко обавивши главу својом савијеном руком, остаде насред собе гола, нага, обасјана светлошћу са висине. Њено бледо лице, са одблесцима као од углачаног мермера, давало јој је изглед статуе истесане према неком обрасцу из класичне старине.
Њему се учини као да пред собом гледа ремек дело Праксителово, божанствену Афродиту.

Тако прођоше тренутак, два.

Кад се краљ, који је једнако пред њом клечао, сит нагледа обнаженог тела дивне жене, он устаде на ноге и замоли збуњену лепотицу да се обуче.
- Штета, промуца жалостиво, подижући лењивом руком тешку завесу на вратима, штета, госпођо, што сте од крви и меса!

SA ADRESE http://www.rastko.rs/rastko/delo/10180

МАРКО ЦАР (1860, Херцег Нови – 1953, Београд), књижевни критичар, естета и приповедач. Основну италијанску школу завршио у Херцег Новом, гимназију у Котору. У 19. години преселио се у Задар где је сарађивао у „Српском листу“ Саве Бјелановића а доцније је покренуо књижевни лист „Вук“. Пред италијанском окупацијом прешао 1919. у Београд и постао инспектор уметничког одељења. Од 1921. у пензији. Највише је писао књижевне портрете из романске и наше књижевности. Написао је и неколико књига уметничких путописа. Издао је и две збирке приповедака „С бојног и љубавног поља“ (1904) и „Приморке“ (1911). Сарађивао у многим италијанским листовима. Позната му је збирка есеја „Моје симпатије“.

Pitao sam MC – rod ili slučajnost? Pradeda sa majčine strane, odgovorio je.

Direktan omaz ili koincidencija?

Da ne oftopikujemo (mada taj stariji Car svakako zasluzuje osvrt), evo o kome se radi, ima jedna njegova knjiga (opet o jednom vaznom a zaboravljenom coveku iz nase istorije XIX veka), dostupna u celini na Rastku:

http://www.rastko.rs/rastko-bo/umetnost/mcar-bjelanovic_l.html