Ana, Ana, moja glad

sa tvog magarca bezi sad

Ako ukusa uopste imamo

To je za zemlju i kamenje samo

Din! din! din, din! Jedino zrak

Stene, ugalj i gvozdja krak.

Kruzite gladi moje. Pasite gladno

Taj zvucni pasnjak!

Otrov radosni privucite skladno

Tog ladoleza znak.

Artur Rembo,

Praznici gladi

ISTO / SAMO BOLJE

Blagdani gladi

Bježi, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi.
Ako li me hrane mame,
To je zemlja i go kamen.
Cin! Cin! Zrak je jestiv za me,
Ugljen, gvožđe, greben stamen.
Kruži, gladi. Pasi, gladi,
Travnjak zvuka!
Nek vas vedar otrov sladi
Slaka, luka;
Jedite
Kamen što ga goljo lama,
Kamenove crkve stare,
Šljunak što ga potop tare,
Hljebove po uvalama!
Moje gladi, grude crna zraka;
Azur tako zvonak;
Ja sam žrtva svog stomaka,
Nesreća je bona.
Na zemlji se kaza lišće!
Meso dubem voća gnjila
U dubokoj brazdi ištem
Ljubičicu, matovilac.
Bježi, Ana, moja gladi,
Na magarcu, boga radi!

Ono zvučni pašnjak i

Travnjak zvuka je veza muzičkom osnovom romana.

Šekspir je Koriolan komponovao po ugledu na formu sonate, a Tomas Man je primenio Vagnerov „lajtmotiv“ iz Loengrina, gde je najizrazitiji, u Čarobnom bregu i Doktoru Faustu i stvorio polifoni roman, kao simfoniju.

I autor ovog komentara skromno primećuje da je u romanu „Osmeh Vizantije“ koristio „lajtmotiv“ i to pesmu Bulata Okudžave „Fransoa Vijon“(upravo pomenutu na portalu) i varirao opise atmosfere koje ona stvara – ono „Dok se zemlja još vrti i dok svetlosti ima, Gospode podari svakome ono što nema… i ne zaboravi na mene!“ Urednica ovog portala tada mu je mnogo pomogla svojim učešćem u interaktivnom delu romana, a ponekad i smetala, već tada se videlo da naginje uredjivanju.

Medjutim, moj uzor je bio mnogo skromniji – funkcija refrena u popularnoj muzici… Ili da i ja kažem Vagner, Debisi…? Satija ću da preskočim.