Što se tiče broja knjiga i „knjiga“ – povremeno se javljaju inicijative da se i u književnosti, kao u slikarstvu, uvede termin „primjenjena književnost“ i da se bar osnovne stvari razdvoje, mada bi i tada bilo dosta škarta. Medjutim, primenjeni su uvek jači, više ih je, odgovara im da njihove plovke nose ime labudova.

Jedino da se pravi izdavači dogovore pa na koricama da štampaju „Ovo nije „hit“ iz radionice“.

Ali u tu cifru ulazi i nauka i sve ostalo. A i tamo je doslo do hiperprodukcije zaludnosti pogotovo u humanities. Nedavno prelistah neki zbornik o Lakanu (eto zaludnosti u startu ) i da vidis rezimee pisaca eseja (profe po Ajvijima svi plus neki strendzer cisto da citalac tamosnji lomi jezik prezimenima i oseti se pametno). Elem, doktorati na temu „Polozaj zene kod ranog Dzojsa u skladu sa kolonijalnim iskustvom“ i fazoni. I to je sve surogat za nauku, kao sto je i ova literatura danasnja, nazalost, sve vise dajdzestirani surogat za nekadasnju knjizevnost

Meni je Fic jaci sa Tender is the night, to mi je cak jedna od omiljenih knjiga, ono, ever. Od amera svakako medju Top 10.On i Ernest ustvari dodju k’o Bitlsi i Stounsi, ovaj je objavio premalo u umro prerano e da bismo ga secirali kriticarski, i dao bas esenciju tog vremena (prosto osetis ukus loseg alkohola u Parizu 1930 i hotness Rosemary Hoyt na onoj plazi u St Tropeu), a Hemingvej je imao i vremena i renomea da pise sta hoce (pa kao sto Stounsi imaju glupih albuma u intervalu od 20 godina, toliko je i ovaj sebi mogao da dozvoli)

bojane i meni je cudno zasto se apdajkova smrt nije obeleyila na dostojan nacin. takodje mislim da je roht prilicno zapostavljen kod vas, ili gresim, nisam bas u toku.

hemingvej je nesto drugo, kao i ‘moj’ fitzg. njih dvojicu nemam srca da prozivam odvojeno, zajedno mi se nekako dopunjuju.

a sto se tice ove ‘savremene’ knjizevnosti kojoj ne znam zanr, koja hara vec desetinama godina amerikom, a pretpostavljam i u svetu, britansku knjizevnost i pratim preko McEwana i kureishija,hornbyja…taj neki novi trend gde se pisu ‘filmicne’ knjige koje su ustvari , bas kako ti kazes, dozivljaji sa letovanja, razvod braka, smrt oca ili nekog drugog u porodici, bolest, neshvacene ljubavi, licne, ‘dear diary’ ispovesti…uzas, ne mozes vise da procitas normalnu knjigu, do juce je bio harry poter.
a ovde se godisnje stampa 300.000 knjiga , ejj 300.000 novih naslova, ko to cita,pitam se, a vecina njih je i u tvrdom i u mekom povezu.

Nego, meni je uvek bio drag taj zanr koji su Ameri izbacili u XX veku, coming-to-age, zapravo nabolje iskoristivsi tolstojevsku detinjstvo-decastvo-mladost-formu, uz omaci kolorit one XIX-vekovne anarho-naive, Torouov Volden, one Emersonove fore „izadji u svet“ i to. Mada se to nakon sezdesetih i odrastanja ovih wimpy baby boomer-a pretvorilo u nesnosljivo zamlacivanje dosadnih mediokriteta; danas tamo SVAKI 40godisnjak pise knjigu o svom vidjenju sveta i prosvetljenju koje je doziveo tokom letovanja u nekoj trecesvetskoj zabiti. Jedan tamosnji istoricar nedavno rece da je vecu stetu americkom drustvu nanela emersonovska paljevina mediokriteta da „uzmu stvar u svoje ruke“ nego sve unutrasnje pukotine tog drustva.

Ali OK, svetli trenuci su svakako Selindzerov Kolfild, jos ovi junaci koje pomenuh, i vise od pola stoleca sasvim pristojne literature.

(Hemingvej je bio blessing and a curse: svakako prelomna tacka tamo, i autor nekih od najboljih i najgorih stranica literature koje sam procitao u zivotu).

Питање о паткама уопште није наивно. Наставак гласи – а оне се појаве одмах, чим се језеро одледи. И тако сваке године…

Чврстина у ономе што је крхко, која савлађује зиму, лед, време…

Селинџер наравно није мртав, он се само још боље сакрио док не нађе одговор на то питање јер сва остала, ‘au courant’ питања, нестану са првим ветром или ледом на језеру.

mislim da se ista stvar desila i sa a.ginsbergom, pa i kerouacom, donekle i burrroughsom..nema vise bitnika ni hipstera bitnika.
oni su postali eskluziva baby boomerima samo, a i nije ‘au courant’.
vidis sta se desilo sa woodstockom.