Дан Победе

На данашњи дан, пре шездесет пет година, нацистичка Немачка је безусловно капитулирала. Победу слободног света над нацизмом предводио је Совјетски Савез који је, са двадесет седам милиона погинулих, у темеље слободе човечанства уградио жртву какву не познаје људска историја.

Читава Русија је данас била у знаку сећања на овај велики датум своје прошлости. На (чини се, највеличанственијој до сада) свечаној паради на Црвеном тргу, учествовали су, поред руских, и војници савезничких земаља. Многи светски државници су, са дужним пијететом уваживши жртве које је поднео СССР, говорили о непроцењивом доприносу руског и совјетског народа победи над фашизмом и нацизмом. Истакнута је, и међу домаћинима и међу гостима, управо темељна вредност савезничког заједништва из Другог светског рата за цивилизацијске вредности које сматрамо заједничким и подразумевајућим.

Ипак, тешко је отети се утиску  да, уз све то, својеврсни „хладни рат“ релативизације и багателизације значаја совјетске победе у Другом светском рату траје несмањеном жестином. Осим неонацистичке канализације по европским ћошковима, злонамерног и систематског негирања значаја совјетске победе у Другом светском рату није лишена ни академска, медијска и интелектуална јавност оног дела Запада који се сматра политички легитимним. Савет Европе доноси резолуције којима се скандалозно изједначава СССР са Хитлеровом Немачком, неумесна и ревизионистичка изједначавања стаљинизма и нацизма данас су опште место историографског дискурса на Западу (ако некоме треба, спреман сам да ово поткрепим цитатима потпуно сулудих ставова по том питању, штампаних у неким новијим историјским зборницима угледних универзитетских едиција у САД – прим. аут.).

Наравно, стаљинизам је имао своје (бројне и језиве) злочине, о којима данас и руска држава говори отворено и без улепшавања. Конкретно, Путинов недавни осврт на Катинску шуму је несумњиво историјски чин. О ужасима гулага се мање-више све зна, и треба да се зна. Оно што је проблем, уствари, представља евидентна пракса (на Западу, али и на европском Истоку од Балтика до Балкана) да се Русија оцењује и мери једним посебним, нимало праведним аршином. Њени греси се увек помињу са чудном сладострашћу, њене заслуге оспоравају управо тим гресима. А ником другом се то не ради, чак и кад постоје морално неупитни разлози (напротив, Запад и дан-данас гура под тепих чињеницу да је током Хладног рата обучавао и опремао фашистичке паравојске широм Европе, о Јужној Америци да и не говоримо).

Другим речима,  оспорава ли ико значај америчког доприноса победи Добра у сукобу са Злом 1941-1945 због чињенице да су Сједињене Државе у то време биле расистичка земља којом је владао апартхејд у сваком сегменту друштва? Не оспорава, наравно. Расизам је америчка срамота тог времена (остављена нким каснијим генерацијама Американаца да се изборе против тога), али не умањује чињеницу да се Америка тада нашла на правој страни човечанства, па све и ако су се њени борци борили у оквиру војске која их је одвајала по боји коже.

Спори ли ико Черчилов значај за победу савезничке коалиције, чињеницом да је исти тај Черчил стајао на челу једне империје која је у присилној покорности држала силне милионе људи на три континента? И да је и сам делио разне језиве расистичке предрасуде свог времена, а није му било страно ни да понеку од тих будалаштина каже јавно? Наравно да не. Шта год да је био и шта год да је себи допуштао, све пада у воду пред чињеницом да је Черчил, у одсудном часу, своју земљу повео у часну одбрану од нацизма и израстао у једног од лидера  заједничког подухвата ослобађања света у којем су учестововале земље и народи од Пекинга до Квебека.

Када ћемо дочекати тренутак да се и руска позиција (и ОГРОМНА жртва коју је поднео СССР) посматра на исти начин? Убацивањем чистки и гулага у сваки помен нацистичких злочина (што дежурни релативизатори улоге Русије у Другом св. рату уредно раде, па били у питању рабидни неофашисти или помодни квазилиберални коментатори) не постиже се правда за жртве гулага, него се правдају починиоци Холокауста. А то онда не може да буде брига само за русофиле и совјетофиле, него за свакога ко се сматра људским бићем.

Уместо серије слика и документараца, као својеврсну историјску лекцију из прве руке и са минималном временском дистанцом, преносим у наставку неколико реченица из путописа Иве Андрића „Утисци из Стаљинграда“, објављеног 1947.

… Сва попришта великих историјских сукоба увек нам изгледају некако издвојена из географске карте и државних граница, као нека својина човечанства, па и ово бојиште на којем стојимо. Само што је ово бојиште део живог живота, део колективне и личне судбине свакога од нас. Ову смо историју ми живели, својим нервима, својим срцем и својим мозгом, прекужили смо је као болест. Може се слободно казати да за тих пет месеци колико је трајала борба о Стаљинград није нигде на свету, где се читају новине, слуша радио,  или где само допире казивање о рату, било човека који је стајао равнодушно и неопредељено у борби која се водила за Стаљинград. Свак је на свој начин преживео Стаљинград и као личну драму. То највише знају међу нама они који су били борци, и стопу по стопу пратили ток битке за Стаљинград као судбину своју и своје рођене борбе. То знају и они који су провели године немачке окупације у Србији, и сећају се како је народ, мали, слабо писмени човек реаговао тада на вести о борби око Стаљинграда и како је из дана у дан пратио борбу о далеки руски град као ниједну другу перипетију овог рата. Најпосле, почетком новембра месеца 1942. године, савезнички радио објавио је седамдесет и други дан безуспешног немачког напора под Стаљинградом и прогласио да је тиме пређена критична тачка и да се Хитлеров подухват може сматрати неуспелим. Тада је народ, који се увек служио песмом као оружјем у борби, почео да пева једну пародирану народну песму у којој се ругао своме окупатору. Свуда сте могли чути ту песму којом се алудирало на Хитлеров бол због неуспеха над Стаљинградом

Седамдесет и два дана

Нема пада Стаљинграда

На мом срцу остана рана.

Није рана од болести

Већ од туге и жалости.

Због те песме хапшени су радници по улицама, чобанчад код оваца, па чак и шегрти који су демонстративно звиждали само мелодију те песме. …

… Видео сам, као и сваки од вас, и у животу и на сликама много разорених места, али се ово по обиму и по начину како је рушено не да ни са чим упоредити. После три године времена и после многих и знатних оправки осећа се снага судара који је био на том месту, лепо се види да су се овде и рушевине бориле и да је и њих требало рушити. Ништа што човек зна из историје људских ратовања не може се, чини ми се, по обиму и страхоти упоредити са овим порушеним градом између стешпе и воде, код којег су се сударила два схватања света и живота, две воље од којих је боља победила. Рушевине овог бојишта нису мртве, оне су још као топле од силине тога судара, а кроз њих већ пробија стотине знакова свесне воље за животом и за обновом, свесне воље једног народа који зна и зашто се борио и по коју цену је победио и шта ће са својом победом. …

related post

• Маскиран и анониман
• Naš Medved
• Nikad više Moskve Bulata Okudžave
• ‘Šta će mi noge kada imam krila da poletim’
• ‘Wo/Man’, Andrej Pejić

Posted by Bojan on 9 мај 2010. Filed under Društvo, Istorija. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry