Tadao Ando
I pored toga što je postao svetski poznat, Tadao Ando čak i sada ostaje, pre svega Ando Osake. Kada hoda ulicama svoga rodnog grada, ljudi ga spontano pozdravljaju. Njegova predavanja privlače pasionirane sledbenike. Započinje neobavezne razgovore sa studentima, domaćicama i taksistima, rado se rukujući sa njima i dajući autograme. U Aziji, Evropi i Americi gomile ljudi idu na njegova predavanja. Tajna njegove popularnosti umnogome leži u njegovoj ličnosti. On pristupa svakom projektu, bez obzira na njegovu veličinu, kao životinja koja svoj život stavlja na kocku kako bi ulovila plen. Dobija brutalne bitke života i postiže slavu da bih ih gurnuo u stranu i sam jurnuo u divljinu. To je njegov jedinstveni šarm.
Another great product from Cincopa Ando duboko razmišlja o svom ličnom iskustvu, dodaje inteligentne ideje a onda ih unosi u svoju sopstvenu suštinu. Ubeđen je da je samo iskustvo njegovo jedino validno oružje. Drugim rečima, da je nemoguće pokrenuti druge samo znanjem koje nije potpomognuto iskustvom. Njega ne pokreće arhitektura koja u potpunosti niče iz intelekta. On mrzi manipulaciju znanjem i igre sa formom. Istinska arhitektura za Anda nije prostor izražen kroz metafiziku ili estetiku, već prostor koji u sebi sadrži fizički apsorbovanu mudrost. U tom smislu, on ne teži ni lepoj, ni umešnoj arhitekturi. On vrednuje samo neustrašivu arhitekturu koju definiše njena pobeda nad dilemom, patnjom i strahom, jer, za razliku od površne lepote, jedini izraz koji priziva uzvišena osećanja kod posmatrača jeste ono za koju stvaralac stavlja na kocku svoj život. Iza ovoga leži Andovo uverenje da je život neprestana borba i da samo sukob može da podstakne strast.
Transparentna geometrija vlada Andovim radom, jasna je ali daleko od toga da je jednostavna. Ona duboko održava način na koji je živeo, njegovu filozofiju, njegovo prethodno iskustvo i izaziva arhitektonsko strahopoštovanje. Biće da je Andovo mladalačko iskustvo profesionalnog boksera i iskustva iz detinjstva čine najvažnije uticanje na njegovo okretanje arhitekturi.
Ando je žudeo za znanjem, ali njegova priroda nije pogodovala tradicionalnom školskom okruženju. Škole možda nude znanje ali su njihove metode srazmerno suzile širinu njegove mašte. Ando je verovao da suvoparan akademski sistem u Japanu uništava individualnost. Nikada nije pohađao univerzitet, niti se dao u zanat kod nekog afirmisanog arhitekte. Imao je mnogo mentora u životu, ali niko od njih nije bio učitelj arhitekture. Samouk, sam je sebi prokrčio put u životu. U savremenom svetu on je jedinstveni arhitekta. Poseduje temeljna znanja koja su, pre svega, potekla iz iz direktnog iskustva. Neprestano skuplja i katalogizuje knjige ali njegova mudrost ne zavisi od knjiga, koje su za Anda katalizator misli.
Elem, postoji pitanje da li arhitektonski radovi liče na njihove stvaraoce, da li je arhitektura alegorija svog autora. Obično kada se raspravlja o arhitekturi, zasnivanje kritika na ličnim impresijama predstavlja tabu. Međutim, sam Ando tvrdi da arhitektura liči na arhitektu i da ona neizostavno izneveri jedan deo autorovog karaktera. Rejmond Čendler je jednom stavio sledeće reči u usta Filipa Marloua:“Da nisam tako težak ne bih bio živ. Da nikada nisam mogao da budem nežan ne bih zasluživao da budem živ“. Ključ Andovog tvrdokornog stila leži u njegovoj hladnoj sposobnosti da razlikuje nepopustljivost od nežnosti.
Geometrija zidova
Andova arhitektura je arhitektura zidova. Na primer, slobodno stojeći zid uokviruje prirodno okruženje kada se prilazi Crkvi na vodi na poluostrvu Hokaido. U Crkvi svetla u Osaki zid pod uglom probada betonsku kocku, a u Muzeju umetnosti u Naošimi, zid koji je horizontalno razdeljen okružuje unutrašnje dvorište kao srednjevekovni bedem. Ando je stvorio mnoge velikodušne prostore kroz svoje eksperimentalno korišćenje vidnog betona ali zidovi uvek imaju presudnu ulogu.
Andovi radovi koriste ograničen broj materijala i izražavaju njihove gole teksture. Velika pažnja koju posvećuje materijalima daje njegovom delu karakterističan asketizam i tenziju. Andovi neukrašeni zidovi su moćni i teški, čak i ćutljivi. Netaknuti materijali kristališu nameru njihovog korisnika. Zidovi izražavaju unutrašnju snagu i u njima otkrivamo Andova ubeđenja.
Andove rane kreacije bile su betonske kutije. Sredinom karijere zidovi njegovih konstrukcija su postali melodični. Zatvorene kutije se postepeno otvaraju puštajući svetlost koja je prodirala po ćoškovima i osvetljavala zidove. Njegove jednostavne geometrijske formule pozdravljaju prirodu a svetlo koje se preobražava čini njegove prostore kompleksnim. Postavljanjem zidova koji seku nebo i odražavaju vodu Ando priređuje nezaboravne arhitektonske prizore unutar spoljnjeg svetla.
Andov unutrašnji ritam je živ i prodoran, veoma rečit. Zidovi regulišu pokret i unose red. Oni nas vode, sprečavaju i vladaju našim odnosima. Zidovi nam komanduju, dele i spajaju nas, nose odgovornost i moć nad ljudskim odnosima. Međutim, Ando je uspeo da stvori zidove koji su nežna svetilišta, prepuna utehe i lekovitosti. Ando ne deli prostor po funkciji i tako tvrdi zidovi stvaraju prilagodljive prostore. On čuva bliske, dvosmislene prostore koji pružaju životu širinu i nežnost. Istovremeno njegovi zidovi zadržavaju telesnost koja prkosi metafori. Minimalistički, oni se odriču sentimentalnosti. Njegovi slobodno stojeći zidovi funkcionišu kao ravni konceptualnih slika, eliminišući iluziju površine, redukujući svet na njegovu suštinu. Izvan vizuelne lepote, Andova arhitektura ima intezitet svojih golih materijala. Ono što pokušava da izrazi kroz beton nije Le Korbizijevska izdržljivost već nešto suptilnije. Merilo za Andovo pridržavanje za beton leži u ritmovima svakodnevnog života zasnovanog na japanskoj jedinstvenoj estetici.
Od najranijih arhitektonskih dela, Ando je voleo materijale jedinstvenim intezitetom i čvrsto vezan za svoje dečačke uspomene. Ando je majstor livenog betona ali za mesta koje ljudsko biće može da dodirne oslanja se na prirodne materijale. On neizostavno koristi prirodno drvo za podove, vrata i nameštaj. Kako prirodni materijali propadaju, postaju riznica uspomena. Bog se možda nalazi u detaljima ali u Andovoj arhitekturi uspomene su u detaljima. Uspomena boravi u dodiru stvari.
Geometrija neba
Priroda, naročito nebo, ima presudnu ulogu u Andovoj arhitekturi. On je apstrahuje za svoje svrhe. „Kako bih izbegao prirodu arhitekture kao zatvorene kutije, oslanjam se na nebo kao prirodni element koji najviše utiče na arhitektonske enterijere“. U Andovoj arhitekturi, nebo je presudni prostorno-strukturalni element. Kada se nebo razlomi u pesmu, čitava građevina peva. Bilo da projektuje stambeni objekat, trgovačku zonu ili poslovnu zgradu, Ando se uvek fokusira na to kako ulaz uokviruje nebo. Međuigra svetla i senke koje stvara oštro ocrtano nebo i trodimenzionalne forme izražene u betonskim zidovima stvaraju magnetizam u Andovoj arhitekturi. Niti jedan arhitekta se nikada nije bavio toliko nebom.
Nebo je takođe ključni element u Andovim spoljašnjim prostorima. Vešt je u oživljavanju uskih i nepravilnih mesta a naročito je spretan u korišćenju nepravilnih ili nakošenih parcela. Fenomenalna je njegova intuitivna sposobnost da pročita lokaciju. Izmamljujući latentnu moć mesta, Ando vaga brojne faktore, geografsku orijentaciju, izvore vetra i svetlosti, padanje kiše, oticanje vode, susedne zidove, starost susednih struktura i tok ljudskog saobraćaja. Ando naziva svoju tehniku tretiranja čitave parcele u tri dimenzije kao „majstorstvo gradilišta“. On modelira trodimenzionalnu stkulpturu ni iz čega. Majstorstvom gradilišta on čak i prazan prostor iskazuje u dimenziji. Kroz ovaj proces nebo postaje najživlji, najbliži aspekt prirode. Prazan prostor koji je zatvoren unutar gradilišta govori na dinamičan način. Ando koristi svaki ćošak na gradilištu i u njegovoj arhitekturi ne postoji mrtav prostor.
Konstrukcija možda dominira praznim prostorom, ali prostor takođe može da dominira konstrukcijom. Isprepletan odnos između gradilišta, konstrukcije i praznog prostora pruža formulu za oživljavanje ograničenih prostora. Konstrukcija zahteva nezavisnu ličnost, ali prazan prostor mora da ima sopstvenu logiku. Ando je primenio ovaj pristup „majstorstva gradilišta“, vrstu trodimenzionalnog nacrta unutrašnjeg dvorišta, na stambene komplekse ali i trgovinske objekte. Naročito kod trgovinskih objekata, Ando stvara obrnuti efekat između unutrašnjosti i spoljašnjosti, što za rezultat ima konstrukcije sa razmerama velike efikasnosti. Velika je Andova sposobnost da prepliće spoljašnji i unutrašnji prostor, da transformiše puteve, dvorišta, nebo i ulično osvetljenje u intimne unutrašnje prostore. U svojim otvorenim prostorima čovek može da doživi punoću rotonde koja je prigrlila prozirnu tavanicu.
U Andovoj arhitekturi njegova centralna tema za spoljašnji prostor jeste da iskazuje urbane kontekste na arhitektonski način. Ando je uneo egzotični kontekst u svoje radove gde se nebo i voda, vrba i vetar spajaju da stvore dubinu vazdušne perspektive a to je svet tradicionalnog japanskog slikarstva.
Estetika odsustva
Ando je jednom nazvao Kuću u nizu u Sumijošiju „provokativnom kutijom“, a svoju arhitektonsku perspektivu formuliše na sledeći način:“ Na prvi pogled moja arhitektura podrazumeva izlaganje, kao da sam hteo da stvorim vrstu apstraktnog prostora koji nastaje od skidanja svih ljudskih, funkcionalnih i praktičnih elemenata. U stvari, ja ne težim apstraktnom prostoru već arhetipu prostora“.
Andova arhitektura je jednostavna, snažna li i krajnje nežna. Kompleksnosti prostora pripaja jednostavnost oblika. Koristi gole materijale koji su osetljivi na dodir. Iznad svega, prenosi jasnu aliku života, koju predlaže jednostavan oblik. To je presudno. Jasna geometrija uvodi u jednostavnu sliku. Andova arhitektura uvek sadrži smeli predlog za život ili element oštre kritike društva. Njegova arhitektonska filozofija teče čvrstom linijom od najranijih radova do najskorijih. U tom smislu, Andova arhitektura nije minimalistička. Istina je da se oslanja na neukrašenu kutiju. Ali, neukrašeni zid uzdiže maštu. Traži da se posmatrač uživi baš zbog toga što je neukrašen.
Andovi betonski zidovi su prožeti elegantnom japanskom čistoćom i gotovo izgledaju ispunjeni tugom. Lišeni očiglednih arhitektonskih arhitektonskih elemenata, oni stimulišu svest o sopstvenoj ličnosti onih koji ih gledaju. Njihove uglačane betonske površine prihvataju našu empatiju i funkcionišu gotovo kao ogledalo našeg srca postepeno apsorbujući našu svest. Zidovi održavaju Andovo postojanje i bude njegovu osobitu estetiku odsustva i tako podstiču našu maštu.
Nemi zidovi odražavaju krajolik i vetar. Kako odražavaju nevidljivo kretanje vazduha, zvuk vetra i njihanje drveća ulivaju se u posmatrača kao senčene slike. Ovaj efekat, nalik japanskom slikanju mastilom, povremeno stvara osećaj prolaznih godišnjih doba ili poetski efekat u stilu haiku poezije. To je tada estetika odsustava koju stvaraju tihi zidovi i to je razlog što se Andova arhitektura smatra kulminacijom japanske estetike. Jer pozicija ničega je u suštini japanske kulture. Škrinja za estetske emocije i posuda za subjektivnu empatiju. Materijali koji su sami po sebi ništa stvaraju apstraktni prostor jer nepostojanje ukrasa poziva prezasićenost empatije.
Iako kuća u nizu u Sumijošiju predstavlja izuzetno delo posleratne stambene istorije, u kišnim danima vam je potreban kišobran da bi ste otišli do toaleta. Dvorište nema krov. Ono što treba da bude u srcu strukture, nedostaje. To je najveći izostanak u ovoj kući i mada je obično zaboravljen, to je rana koja pulsira na kiši, betru i svetlu. U toj rani, takođe, leži i najveća vrlina ove kuće. Jer, bez svakog pogovora, najveća tema ove kuće jeste ljubav porodice.
Ljubav daruje ono što nedostaje drugome. Ljudi vole ono što je odsutno u njima. Porodična ljubav je stvorena oko dvorišta bez krova. Dvorište postaje nesvesno, nakićeno uspomenama zajednice zvane porodica. Svetlo i kiša vraćaju u život uspomene koje su smeštene u geometriji. Nedostajanje nečega što treba da bude prisutno stimuliše ljudski duh. Samo po sebi se razume da pozivanje prirode u kuću čini život nezgodnim. Ali postoji nešto vrednije od prigodnog života. Dvorište Kuće u nizu nezamenljivo je mesto u životu porodice.
Goli zidovi i dvorište bez krova. Arhitektura Tadao Anda, bez straha od odsutnosti i rešena da odbaci, podjednako je i estetika odsutnosti kao i apel da je ljubav funkcija odsutnosti.
za P.U.L.S.E Boban Savković
literatura: Masao Furujama
savrseno!