Vreme okrutnih čuda
Stanislav Lem je od prvih svojih romana smatran klasikom naučne fantastike. Kako ovakav status ima malo pisaca van anglosaksonskog govornog područja, očito je reč o izvanrednom stvaraocu. Lemove priče i romani svojevremeno su preskočili hladnoratovske barijere i bili popularni kod publike i cenjeni kod kritičara. Lemovi stavovi o američkoj naučnoj fantastici pedesetih i šezdesetih kao “beznadežnom slučaju sa izuzecima” od ’celih’ jedan odsto produkcije, toliko su naljutili kolege po peru da su ga izbacili sa mesta počasnog člana “Udruženja američkih pisaca naučne fantastike” i stavili na crnu listu nepoželjnih. Tek nekoliko godina kasnije, zalaganjem nekolicine autora, na čelu sa Ursulom Legvin, Lemu je vraćeno članstvo, što je indirektno priznanje njegove tvrdnje.
”Solaris”, njegov najpoznatiji roman, prava je kolekcija ključnih tema naučne fantastike, od prvog kontakta i uspostavljanja komunikacije sa drugim oblicima života-razuma, do pitanja samosvesnosti, kako čovekove tako i artificijelnih tvorevina. Do ovog romana, i kasnije, ljudska se vrsta susretala sa vanzemaljskim životom u različitim oblicima, ali je entitet veličine jedne planete kakav je okean na planeti Solaris bio i ostao izuzetna pojava. No, Lem ne bi bio vrhunski pisac kada bi se zadovoljio dosetkom. Ono što početnu poziciju izvrće na glavu nije postojanje tog i takvog planetarnog bića već činjenica da se kontakt čoveka sa njim ne može ostvariti
Vekovna nadobudnost o ljudskoj superiornosti biva eliminisana u ”Solarisu” jer niko od naučnika i astronauta ne zna šta se dešava sa okeanom niti kako stupiti u vezu sa njim. Biblioteke knjiga i traka ispunjenje su opisima i snimcima pojava na površini Solarisa i teorijama o tome šta one možda znače; u drugim knjigama su pobrojani eksperimenti i njihovi rezultati iz kojih se mogu izvući svakojaki zaključci. Solaristika je obimna i razuđena naučna delatnost, ali od nje nema koristi, jer kontakta nema. Ovako frustrirajuća situacija je šamar čoveku osvajaču svemira a Lem, pak, dovodi tezu do kraja postavljajući pitanje da li je okean uopšte svestan postojanja ljudi kao ozbiljnih pojava
Lem ovde, kao i nekim drugim romanima (Nepobedivi, Fijasko) barata nepoznatim; čudnovati i grandiozni su njegovi opisi događaja, objekata, postupaka, predela za koje ljudi nemaju nikakvo objašnjenje. On jasno stavlja do znanja koliko su svemirski brod i astronauti beznačajni u svekolikom Univerzumu i koliko su naivne ideje o nadmoći ljudske vrste i njenoj sposobnosti da sve sa čim se sretne shvati, objasni i iskoristi
Kris Kelvin, poslat na stanicu Solaris, otkriva potpuno rasulo izazvano pojavom neuništivih bića-proizvoda okeana koja zaviruju u (pod)svest naučnika, otkrivajući njihove mračne tajne i materijalizujući ih. Sva racionalnost ruši se pred ovim materijalizovanim proizvodima podsvesti. Živeti sa sopstvenom krivicom, dokazom sopstvenih grešaka, bahatosti i nemoralnosti, i ostati normalan, gotovo da je nemoguće (jedan od naučnika zbog toga izvršava samoubistvo), baš kao što nije nimalo prijatno pretpostavljati da te neko posmatra, proučava, da se poigrava s tobom i gura do krajnjih granica. Ali, ako se čovek ne može suočiti sam sa sobom, svojim ograničenjima i manama, kako će moći da spozna druge pripadnike svoje vrste a kamoli nešto ili nekoga van rodnog sveta? Čitalac postepeno shvata da je tajanstveni okean, gde je i sam termin “okean” sporan, svojevrsno ogledalo ljudske rase, njenih stremljenja, ograničenja i tamne strane ljudske prirode. Kako Kelvinu slikovito objašnjava jedan od kolega sa stanice, ljudi su skloni sebe da vide kao vitezove svetog kontakta sa vanzemaljskim civilizacijama, sa Drugima. No, to je očigledno samozavaravanje i laž. Ljudima nisu potrebni drugi svetovi nego ogledala. A kada u ogledalu ugledaju svoju neulepšanu sliku, koja u sebi sadrži i onaj deo ljudske prirode od kojeg čovek najradije okreće glavu – tada im je krivo ogledalo.
Lem smatra da se mora ići u svemir, ne tražiti tamo drugačije verzije Zemlje i boriti se sa sopstvenim nesavršenstvom. On se nije slagao sa Tarkovskim, pripisujući mu da zagovara ideju da čovek treba da ostane na Zemlji. Sodebergov film ostao je bez piščevog ozbiljnijeg komentara verovatno jer je izlišan, pošto Sodeberg roman svodi na (o)laku ljubavnu priču o mogućem drugom početku-nastavku veze. U knjizi, Kelvin, nakon što prvu Hari smešta u raketu i lansira, drugu najpre toleriše, a potom prema njoj počne da gaji nežna osećanja, ali ne pre no što ona počne da shvata sebe, odnosno otkrije šta je i počne da se od zadatog lika odmiče. Tako se s jedne strane otvara pitanje bliskog, emotivnog odnosa čoveka i vanzemaljskog bića. Drugo je pitanje bolnog pokušaja odmicanja Hari od sopstvene uloge, odnosno u širem kontekstu sposobnosti svake svesne tvorevine da spozna svrhu zarad koje je stvoren, suoči se sa tom zadatošću i pokuša da je premaši.
Znatan deo romana je posvećen istorijatu ljudskih, ali odviše ljudskih nastojanju da se pojmi Drugo, da se kosmosu nametne nekakav racionalni poredak čak I kada se kosmos tome istrajno opire. Kako se naučnici sve više trude da objasne predmet svoga proučavanja tako im on sve više izmiče. Kelvin okean-biće, u poslednjem poglavlju romana poredi sa Bogom koji nema svrhu i ne postoji izvan materije. Sa Bogom koji želi da se oslobodi nje a ne može, čija nesavršenost predstavlja njegovu suštinsku osobinu, i koji uvek želi više nego što može. Nesvestan toga, on stvara beskraj, koji zbog veličine njegove sile postaje mera njegovog beskrajnog poraza. Pričajući o tom nesavršenom i nakaznom Bogu, Kris Kelvin, u stvari, daje sliku čoveka kao pojedinca i vrstu, svih njegovih nastojanja, grešaka i poraza.
Stanislav Lem je u „Solarisu” otvorio mnoštvo pitanja, dao naznake i elemente rešenja, ali je izbegao davanje definitivnih odgovora. Takvi postupci bili bi na tragu nadobudnosti koju on sigurno nije uvažavao. U romanu su uspešno spojeni visoki intelektualizam i emotivnost, atmosfera je upečatljiva a priča čudesna. Proteklih pet decenija nisu oduzele ništa od uverljivosti i intrigantnosti romana. Imajući u vidu dinamiku kojom se naučna fantastika menja i obezvređuje ranija dela jasno je da je „Solaris” roman trajnih žanrovskih ali i opšteliterarnih kvaliteta koji ga svrstavaju, ma koliko to smelo zazvučalo u rang istinskih umetničkih dostignuća.
za P.U.L.S.E
priredio Boban Savković
